Методическое пособие 761

za koje do sada to nije bio slučaj i da se proizvode terapeutski proteini slobodni od virusa, ali s druge strane, oslobaĎanje u agrosisteme genetički modifikovanih organizama, moţe ugroziti ekosistem ako se ovi otrgnu sopstvenom genetičkom programu.

Jedna od prednosti biotehnologije je i ta što moţe da poveća proizvodne kapacitete razvijenih zemalja i da im omogući da racionalnije koriste rezerve hrane kojima raspolaţu ili da hranu racionalnije proizvode. S druge strane, biotehnologija još više moţe da produbi jaz koji postoji izmeĎu razvijenih i nerazvijenih zemalja u pogledu proizvodnje i potrošnje hrane.

U tabeli 3 i 4 dat je pregled mogućnosti primene biotehnologije u biljnoj i stočarskoj proizvodnji i stanje trenutne usavršenosti pojedinih biotehnoloških postupaka nove generacije za praktičnu primenu u poljoprivredi.

Slika 5. Shematski prikaz bioprocesnog inţenjerstva u humane svrhe (оригинальный)

3. Mogući rizici u primeni biotehnologije.

Razvoj tehnologije i biomedicinskih znanosti s jedne strane donosi velike dobrobiti za ljude, ali s druge strane otvara i mnoga etička pitanja. U tom su smislu posebno je značajan genetički inţenjering, kloniranje i transplantacija, kao postupci u kojima ima puno prostora za manipulacije.

Najveću sumnju u primenu biotehnologije predstavlja nedostatak odgovora na pitanje: Da li će biotehnologija ţivu materiju učiniti još ―prirodnijom‖ ili će i od nje stvoriti ―veštačku tvorevinu‖?

Biotehnologijom se moţe povećati produktivnost poljoprivredne proizvodnje ili se ona moţe učiniti mnogo efikasnijom. Tako biljne vrste rezistentne na bolesti mogu znatno smanjiti troškove proizvodnje u odreĎenoj grani ratarstva, voćarstva ili vinogradarstva. Produktivnost poljoprivredne proizvodnje se moţe povećati i gajenjem genetičkih varijeteta tolerantnijih na sušu, salinitet zemljišta i sadrţaj minerala u zemljištu.

Novom generacijom biotehnoloških metoda moguće je uticati na smanjenje primene pesticida ili izmeniti njihovo hemijsko poreklo. Tako će se primena pesticida smanjiti ako se biotehnološkim postupcima proizvedu genetički varijeteti rezistentni na bolesti prouzrokovane mikroorganizmima i parazitima. Najčešći tip eksperimentalne transgeneze je dobijanje transgenih biljaka rezistentnih na herbicide. Takvi transgeni varijeteti mogu se gajiti uz primenu herbicida, s

11

tim da njihova primena bude svrsishodna i da uništi korovsko bilje za koje su namenjeni.

Jedan od zahteva transgeneze moţe biti i jednostavnije uništavanje korova. Ovaj vid transgeneze predstavlja manju ekološku opasnost jer se mogu primenjivati herbicidi niţe toksičnosti. Za proizvoĎače pesticida ovo ujedno znači i mogućnost zaštite njihovih proizvoda na trţištu. Pored velikog broja transgenih biljaka rezistentnih na herbicide, količina herbicida moţe biti značajno smanjena.

Sledeći problem je koju vrstu herbicida primeniti uzimajući u obzir njihov štetan ekološki učinak. Mada se uvek odlučuje za primenu herbicida niske toksičnosti, pojedini herbicidi, kao što je npr. bromoksilin, nisu uvek indikovani. Mada je ovaj herbicid biodegradabilan, tj. brzo se razlaţe u prirodi, on se zato mora upotrebljavati više puta, tako da mu se povećava ukupna količina kojom se tretira odreĎena kultura. O vrsti herbicida koji će se u datom trenutku primeniti odlučuju i vrste ratarskih kultura. Tako kukuruz rezistentan na glufosinat (herbicid niske toksičnosti) zahteva primenu mnogo toksičnijeg atrazina.

Ali rezistentnost uljane repice i šećerne repe na herbicide čini izuzetak, jer se te vrste mogu ukrstiti sa svojim divljim srodnicima iste familije. Zato ratari mogu da se susretnu sa problemima kada doĎe do rotacije kultura sa samoniklim srodnicima uljane repice, koji su rezistentni na herbicide. Problem predstavlja i učestala primena Bt proteina, koji razne biljne varijetete moţe učiniti rezistentnim na insekte, ali i obrnuto, insekte moţe učiniti rezistentnim na ovaj protein. Tako ovaj molekul moţe izgubiti značaj svoje primene.

Primeri primene biotehnoloških metoda nove generacije su brojni. Mada se danas neki od ovih metoda upotrebljavaju, dok se upotrebljivost drugih još uvek ispituje, svakako je da je budućnost odrţive poljoprivrede većim delom u uspešnosti njihove primene.

Biotehnološke metode nove generacije su omogućile ljudskoj zajednici da poseduje do sada najmoćniji tehnološki alat. MeĎutim, prihvatanje pojedinih metoda biotehnologije, a naročito genetičkog inţenjeringa i njegovih proizvoda, naišlo je na prepreku u širokim narodnim masama.

Izgleda kao da nauka pred kraj drugog milenijuma teţi da se potpuno distancira od etičkih zahteva i principa. MeĎutim, da bi to bilo moguće, neophodno je da ove principe naučni eksperti predoče javnosti, tako da budu razumljivi sa široke narodne mase. Ovo se naročito odnosi na genetički inţenjering, za sada, najuspešniju biotehnološku metodu, koja moţe da proizvede nove varijetete biljnih vrsta, ţivotinjskih vrsta i mikroorganizama, a i nove vrste, nove proizvode i dr. Tu se moraju demantovati tvrĎenja skeptika i laika, da je genetski inţenjering za dobrobit čovečanstva potpuno pogrešan potez, da u opasnost dovodi prirodu i čovečanstvo, da predstavlja igru s bogom, da ne ―ispoljava rešpekt prema darovima prirode i da rušenjem barijera koje postoje izmeĎu vrsta, narušava njihov integritet.

Mada naučnici očekuju uspeh primene genetskog inţenjerstva s velikim entuzijazmom i ushićenošću i raduju se svakom uspešnom eksperimentu unutar ove tehnologije, oni mora da se pridrţavaju odgovarajućih etičkih principa. Tako materijal i metod naučnog rada i dizajn eksperimenta u genetskom inţenjerstvu mora da budu uniformni, tj. pri njihovom izboru mora da se poštuju univerzalni etički principi, koji će omogućiti kontinuirani istraţivački rad i primenu rezultata, bez posledica po zdravstveno stanje ţivotinja, biljaka, biodiverzitet i čoveka, kao krajnjeg korisnika tih rezultata.

Mada su naučnici danas u mogućnosti da opovrgnu većinu negativnih mišljenja o biotehnološkim metodama nove generacije, njihova duţnost je da široke narodne mase ipak razuvere u negativne posledice primene biotehnologije i da im za to daju garanciju.

Pod GMO (genetski modifikovanim organizmima) podrazumevamo poljoprivredne biljke koje su kreirane za ljudsku i ţivotinjsku ishranu upotrebom najnovije biotehnologije.

GMO je transformisan uvoĎenjem jednog ili više transgena ili modifikacijom postojećih gena. Biljke se modifikuju u laboratorijama da bi se dobila ţeljena svojstva kao što su bolja otpornost na herbicide ili povećanje hranjive vrednosti biljke. Tradicionalno se to radilo kroz ukrštanje, ali to uzima mnogo vremena. Genetski inţenjering moţe da stvori biljku sa tačno

12

ţeljenim osobinama vrlo brzo i tačno.

Poljoprivrednici redovno koriste velike količine hemijskih pesticida. Potrošači nisu voljni da jedu hranu koja je tretirana pesticidima zbog mogućeg rizika po zdravlje i zagaĎenja okoline. Uzgajanje GM hrane kao što je b.t. kukuruz (koji ima Gen b.t. bakterije, zahvaljujući kojem proizvodi sopstveni pesticid protiv nekih insekata koji ih napadaju) će bitno smanjiti cenu kukuruza na trţištu i čuvati okolinu.

GM hrana ima potencijal da reši veliki deo problema vezanih za glad i lošu ishranu i da pomogne u sprečavanju uništavanja okoline. Tu mogućnost ne moţemo ignorisati. Genetički inţenjering će biti neizbeţan u budućnosti. MeĎutim, proizvodnja GMO se mora sprovoditi sa velikom opreznošću da bismo izbegli nenameravani loš uticaj na ljudsko zdravlje i okolinu.

Sumnje i pesimistički stavovi širih narodnih masa su potpuno opravdani, jer su se ljudi uverili u neočekivane posledice primene DDT na zdravlje čoveka, na kvalitet hrane animalnog i biljnog porekla i narušavanje ravnoteţe u prirodi, mada su stručnjaci tvrdili da do ovakvih posledica neće doći. Nemogućnost da se šira javnost ubedi u koristi od primene biotehnoloških metoda nove generacije, moţe da ima za posledicu čak i odbacivanje njihovih pozitivnih rezultata. Ova opasnost se moţe prevazići edukacijom širih narodnih masa kroz popularizaciju nauke, etičkim dizajniranjem eksperimentalnog rada i uvoĎenjem stroge regulative u naučno-istraţivačkom radu u oblasti biotehnologije.

Potencijalna opasnost od genetskog inţenjeringa potiče od brzine promena koje takva aktivnost moţe da dovede u organizmu biljaka, ţivotinja i mikroorganizama. Moţe se reći da se konvencionalni vid genetskog inţenjeringa u poljoprivredi dugo primenjuje kroz selekciju biljaka i ţivotinja. Selekcioni kriterijumi su bili zasnovani na postizanju ekspresije odreĎenih proizvodnih karakteristika. MeĎutim, koristeći danas dostupne metode biotehnologije, selekcioni ciljevi i gajenje biljaka i ţivotinja u pravcu cilja selekcije, tj. odreĎene proizvodne karakteristike, postiţe se znatno brţe. Mada je čovečanstvo ovladalo jednom od namoćnijih tehnologija, koju je ikad posedovalo, a to je genetski inţenjering, ni danas, ne moţemo, niti smemo da tvrdimo da smo detaljno upoznali genome svih postojećih vrsta i da nas ne mogu iznenaditi nepoţeljne i neplanirane posledice1.

4. Instrumenti odrţive potrošnje proizvoda.

Poznati nau;;cnici-strucnjaci (Gabriela Burian) za odrţive agro-ekosisteme, posvećeni su traţenju rešenja za globani odrţivi razvoj. Iako postoji strah od konzumiranja genetski modifikovane hrane, oni ističu da biotehnologija ima koristi, jer omogućuje brzi razvoj naprednih biljnih sorti, koje doprinose boljoj ţetvi. Ove biljke apsorbuju i mogu da sačuvaju više ugljenika po hektaru, dok pruţaju i zaštitu od štetočina i otporne su na sušu.oja omogućuju kvalitetnije proizvode

Biotehnologija ima mogućnost da ponudi poljoprivrednicima rešenja koja će im omogućiti bolje proizvode, dok dovodi do smanjenja korištenja prirodnih resursa. TakoĎe, ima i ekonomske benefite, pa je tako Brazil za period od 2003. do 2014. godine zahvaljujući biotehnološkim usevima zaradio 13.9 milijardi dolara, a samo za za 2014. godinu dobit je bila 2.5 milijardi dolara.

Ne ţele svi poljoprivrednici da budu povezani sa biotehnologijom i genetski modifikovanim proizvodima, ali je sasvim normalno da ljudi istraţuju pre donošenja odluka. Napominju da se zemlje u razvoju brzo prilagoĎavaju biotehnologiji i da je informisanost ključna u tom procesu.radnja - presudan faktor za budućnost.

1 Jedan od nano-bio-tech proizvoda poslednje generacije je AQUAFILLING! To je revolucionarni novi proizvod namenski dizajniran za Estetsku hirurgiju - dobijen nano-biotehnološkim postupkom stvaranja višestrukih vodoničnih

H-veza između karbonilnih i amino grupa. AQUAFILLING je polutrajni, potpuno transparentni filer najnovije generacije koji je bikompatibilan sa ljudskim organizmom. Sadrži 98% fizološkog rastvora (0,9% NaCl) i 2% katjonkopolamida koji drži na okupu molekule vode i obezbeđuje odgovarajuću gustinu ovom gelu.

13

Tabela 1

Biotehnologija – potencijalne koristi i opasnosti

Sa druge strane, na poljoprivredu veliki uticaj imaju klimatske promene i tu je itekako potrebna saradnja i veća uključenost poljoprivrednika u pronalasku rešenja. Teško napraviti poreĎenje izmeĎu Brazila i Evrope kada je u pitanju poljoprivreda. U pitanju su različiti biodiverzitet, ţivotna sredina, vremenski uslovi kao i infrastruktura, ali kaţe da je raduje saradnja sa poljoprivrednicima iz oba regiona. Tri standardne grupe instrumenata odrţive potrošnje su:

─regulatori – propisi i institucije koje primoravaju pojedince na odreĎenu vrstu ponašanja,

─ekonomski – strukturalna i ad hoc prilagoĎavanja trţišnim uslovima radi ostvarenja, odreĎenih rezultata i društveni (na primeru podizanje svesti i eko-obrazovanja).

Kompleksnost koncepta zahteva voĎenje računa o sve tri osnovne grupe instrumenata o njihovoj fleksibilnoj primeni kao i o različitim ulogama koje pojedini od subjekata koncepra odrţive potrošnje (vlada, civilno društvo, institucija itd) imaju u svaoj od ovih grupa. U oblasti efikasnosti proizvoda izdvajaju se 4 najrazvijenije i neperspektivnije metodologije:

─ekološki dizajn,

─procena ţivotnog ciklusa,

─proširena odgovornost proizvoĎaća,

─integrisana politika proizvoda.

Sa stanovišta efikasnosti procesa celokupni industrijski procesi uzima se kao polazište relevantno za koncept odrţive potrošnje. Prvi i najvaţniji instrument za postizanje efikasnosti procesa je upravljanje ţivotnom sredinom (ekološki menadţment). Značajniji metodi povećanja efikasnosti procesa:

─koncept čistije proizvodnje,

─ekološka efikasnosti,

─industrijska ekologija.

U pogledu optimizacije u praksi se posebno naglašava značaj pomeranja dematerijalizacije daleko izvan sfere proizvoda i procesa na promovisanje ekonomije koja je više orijentisana na usluge i optimizaciju obrazaca potrošnje. Instrumenti industrije u procesima optimizacije koji se naročito razmatraju su:

14

─upravljanje ţivotnom sredinom,

─izveštavanje,

─informisanje uključujući tu i ekološko označavanje,

─kodeksi ponašanja,

─uporeĎivanje i razmena najboljih praksi.

Postoji više instrumenata koji se mogu koristiti radi ostvarivanja odreĎenih ciljeva u vezi sa ţivotnom sredinom. Usled sloţenosti pitanja moguće su različite klasifikacije, ali bi najinteresantija mogla biti klasifikacija prema kriterijumu subjekata koji ih primenjuje. U tom smislu je moguće razlikovati:

1) instrumente u čijem kreiranju, sprovoĎenju ili primeni dominantnu ili vodeću ulogu imaju meĎunarodne organizacije;

2)instrumente za čiju primenu su najvećim delom odgovorne drţave;

3)instrumente koji se najvećim delom odnose na privredne organizacije;

4)instrumente koji su kreirani najvećim delom radi omogućavanja učešća javnosti u procesima odlučivanja.

Treba imati u vidu da kod nekih instrumenta upravljanja postoji jak ili naglašen jednovremen uticaj različitih subjekata, odnosno da primena nekih instrumenata prosto nije moguća bez učešća i odgovornosti različitih subjekata upravljanja.

5.Opasnosti od genetičkog inţenjeringa

I pored velikih koristi, moguće su opasnosti od genetičkog inţenjeringa i to višestruke.

Prvi problem koji se očekuje u genetičkom inţenjerstvu je plejotropija, tj. pojava da jedan gen ili genski produkt kontroliše više osobina. Kada se u genom jedne vrste insertuje DNK sekvenca ili gen druge vrste, ne očekuje se plejotropna aktivnost, ali se moţe zanemariti i mogućnost da više gena kontroliše odreĎenu karakteristiku, pa da se ne genetskim inţenjerstvom nikada ne postignu ţeljeni rezultati. Još je opasnije, ako se nikada fenotipski ne ispolji ţeljena osobina koju kontroliše insertovani gen. Da bi se ovakve nepoţeljne posledice izbegle, neophodno je posle transgeneze izvesti bateriju odgovarajućih kratkotrajnih testova, da bi se ustanovilo, da li su ostale osobine pod uobičajenom kontrolom gena u neizmenjenom delu genoma.

Druga opasnost od genetskog inţenjeringa je da se kod odreĎenih vrsta postignu nove osobine i da te osobine budu poţeljne, ali da one, kao takve, nisu bile cilj transgeneze. Samim tim, način njihove kontrole i ekspresije je nepoznat, a to onda znači da transgeneza nije uspela. Naime, ako se ništa ne zna o načinu ekspresije novih osobina, onda one, ne samo da nisu pod kontrolom insertovanih gena, već nisu ni pod kontrolom čoveka.

Treća vrsta problema koja se moţe javiti pri genetičkom inţenjeringu istovetna je sa grupom problema koja se javlja i pri konvencionalnim programima selekcije i gajenja biljnih vrsta i domaćih ţivotinja, a to je suţavanje genskog pula. To za posledicu ima genetsku uniformnost, opasnost od ―konzervisanja‖ nepoţeljnih recesivnih alela, gubitak hibridnog vigora i podloţnost ka različitim vrstama patogenih činilaca. Ako se otkrije kod biljaka ili domaćih ţivotinja neka osobina, za koju se smatra da je poţeljna i pozitivna, tada se ona, kroz programe oplemenjivanja, u konvencionalnim metodama gajenja, inkorporiše u druge organizme iste vrste. Sledeći korak je usavršavanje načina, da se ova inkorporisana osobina ispolji na što bolji način.

Sa propagacijom ţeljene osobine moţe da se nastavi sve dotle dok odreĎeni genom, u odreĎenoj poljoprivrednoj grani proizvodnje, ne počne da dominira. Isto moţe da se postigne i genetskim inţenjerstvom. MeĎutim, čim jedan genom počne da dominira, genetski pul je suţen, zahtevi trţišta mogu da se promene, kao i selekcijski programi i načini odgajivanja. Ali, u momentu ovih promena, više se ne raspolaţe genomima koji mogu zadovoljiti nove potrebe. U ovom slučaju je genetskim inţenjerstvom i načinom gajenja odreĎene vrste izgubljen genetski diverzitet, tj. genetski potencijal za adaptaciju na nove ţivotne i proizvodne uslove.

Četvrta grupa rizika potiče od mogućnosti da kod transgenih jedinki moţe doći do promena u odnosu na patogene mikroorganizme. Ta opasnost od izmene odnosa izmeĎu patogena i domaćina

15

moţe nastati na dva načina. Prvo, pri genetskom inţenjerstvu, čiji je krajnji cilj dobijanje transgeneih jedinki rezistentnih na odreĎene prouzrokovače bolesti, moţe doći do promene sredine koja pogoduje mutaciji patogena. U tom slučaju, transgene jedinke neće biti otporne na mutirani patogen. Takvi mutirani mikroorganizmi mogu postati patogeni i za ljude i ţivotinje. Drugi način je da nepatogeni mikroorganizmi, koji su bili u simbiotskim ili komensalnim odnosima sa organizmom domaćina, tj. transgenom jedinkim, takoĎe mutiraju do tog stepena da izmene svoj stepen patogenosti i postanu punovirulentni za više vrsta istovremeno, pa i za čoveka. MeĎutim, gotovo isti problem prisutan je i danas u stočarskoj proizvodnji, veterinarskoj i humanoj medicini. Uzrok tom problemu, tj. mutacijama mikroorganizama je nekontrolisana primena antibiotika.

Upotrebom antibiotika se uništavaju osetljivi mikroorganizmi, a selektivan učinak ostvaruju nad rezistentnim mikroorganizmima. Tada se umnoţe rezistentni sojevi i potpuno potisnu senzitivne sojeve mikroorganzama. Radi postizanja proizvodnih ciljeva u stočarstvu, na maloj površini proizvodnih objekata gaji se veliki broj domaćih ţivotinja, koje svojim izlučevinama, u spoljašnju sredinu, izlučuju i nepatogene ili uslovno patogene mikroorganizme. Višestrukim pasaţama kroz prijemljive organizme domaćih ţivotinja, jača virulencija nepatogenih mikroorganizama, tako da nastaju punovirulentni patogeni sojevi. I u ovom slučaju, radi se o pozitivnim mutacijama za mikroorganizme, a da nisu posledica genetskog inţenjerstva.

Peta grupa rizika je ekološke prirode, a u vezi je sa mogućnošću slobodnog umnoţavanja transgenih organizama u prirodi. Ovaj problem se naročito odnosi na multipare ţivotinje. Iskustvo nas uči da opasnost od puštanja transgenih ţivotinja u prirodu ne moţe biti predviĎena, ali da je uvek prisutna, jer ne znamo kako će se takvi transgeni organizmi prilagoditi uslovima u prirodi. Transgenim, multiparim ţivotinjama, nova ţivotna sredina moţe da pogoduje. Kako multipare ţivotinje, uglavnom, poseduju i kratak generacijski interval, to će brzo u prirodi da se poveća gustina njihove populacije. Ako takve ţivotinje poseduju osobine nepoţeljne za čoveka ili negativne za biodiverzitet, tada je teško uticati na smanjenje njihove brojnosti. Naročita opasnost od ovakvih pojava preti od multiparih ţivotinja, kao što su zmije, pacovi, miševi, zečevi i kunići, mungosi, ţabe, ribe, pčele i drugi insekti i sl.

Šesta grupa problema, takoĎe je ekološke prirode. Ţivimo u vremenu koje od nas zahteva preduzimanje hitnih mera da bi rešili probleme globalnog zagaĎenja ţivotne sredine i narušavanja njenih homeostatskih odnosa. Dugogodišnja seča šuma da bi se stvorile pašnjačke površine imala je za posledicu pustošenje pojedinih predela ili dramatični gubitak vrsta u drugim predelima. Takav je slučaj bio sa šumskim predelima Afrike i Juţne Amerike. U pojedinim oblastima raskrčene su prašume, ali na njih nikada nisu zamenili pašnjaci, jer je iz takvih predela nestao sav ţivi svet. Takav primer je pruţila seča prašuma u pojedinim oblastima Afrike.

Opasnost od genetičkog inţenjerstva u ovakvim uslovima je i ta, što bi sa transgenim vrstama prilagoĎenim za ţivot u opustošenim predelima, čovek svesno nastavio dalju ―pljačku‖ i pustošenje prirode, pod izgovorom da je izgubljeno moguće nadomestiti boljim. Na taj način bilo bi moguće u pitanje dovesti opstanak čitavog biološkog diverziteta, koji, mada je znatnim svojim delom ugroţen, danas, još uvek postoji.

Sedma grupa rizika potiče od potencijalne primene genetskog inţenjerstva i drugih biotehnoloških metoda nove generacije u vojne svrhe. Danas nije teško zamisliti kakve se sve vrste biološkog oruţja mogu napraviti genetskim inţenjerstvom, a da nosači, npr. patogenih mikroorganizama za čoveka, budu transgene biljne i ţivotinjske vrste koje čovek koristi u ishrani.

Na samom kraju, osma grupa rizika od biotehnoloških metoda nove generacije i genetskog inţenjeringa je socio-ekonomske prirode. Naime, imućniji poljoprivredni proizvoĎači mogli bi da kupe vrlo skupe transgene jedinke, velikog proizvodnog potencijala, kako bi postali konkurenti agroindustrijskim kompleksima, te ih time potisli iz poslovanja. To bi stvorilo monopol u proizvodnji hrane, a samim tim i pojavu socio-ekonomskih problema na svim nivoima. Osim toga, hrana proizvedena od transgenih biljnih i ţivotinjskih vrsta mogla bi da bude preskupa, tako da bez obzira na njen kvalitet, samo još više produbi već postojeći jaz izmeĎu zemalja sa izobiljem hrane i

16

zemalja u kojima je prisutan stalni problem gladi.

O metodama genetičkog inţenjeringa koje mogu da dovedu do nestanka cele jedne vrste ili spreče neku vrstu da prenosi bolesti, sve se više govori u naučnom svetu kao mogućnosti za spasavanje pojedinih vrsta. Istovremeno, raste bojazan zbog razornih posledica koje bi takva metoda mogla da ima na ţivi svet. Oblast genetičkog inţenjeringa se razvija velikom brzinom i sve se više govori o ulozi koju te metode mogu imati za poboljšanje ljudskog zdravlja ali i o posledicama na floru i faunu.

Najviše kontroverzi nesumnjivo izaziva metoda stimulacije prenosa odreĎenih gena kao dominantnih, što za posledicu moţe imati promenu genetskog indentiteta cele vrste ili čak i njen nestanak. Prenošenje dominantnih gena je prirodnan mehanizam, a ljudi su nedavno otkrili da mogu da ovladaju njime i utiču.

Članovi IUCN su se saglasili da ne treba podrţavati ili podsticati naučna istraţivanja, uključujući eksperimente u prirode, u vezi sa "forsiranjem" gena u cilju očuvanja vrsta ili druge ciljeve dok do 2020. ne bude završena evaluacija. Ovaj stav meĎutim nije obavezujući.

Stručnjak za primate Dţej Gidal i više desetina aktivista za zaštitu ţivotne sredine i naučnika potpisali su ove nedelje otvoreno pismo u kome su izrazili zabrinutost zbog korišćenja tih metoda u oblasti bezbednosti, poljoprivredi i očuvanju prirode. U pismu se poziva da se obustave svi projekti u vezi s tim "s obzirom na očigledne opasnosti od puštanja genocidnih gena u prirodu".

Slika 6. Savremena tehnologija u funkciji odrţivosti poljoprivrede (оригинальный)

Zaključak.

Stabilna ili odrţiva poljoprivredna proizvodnja je ekološka, etička i ekonomski isplativa. Zajednička karakteristika ekološkog, etičkog i ekonomskog aspekta stabilne poljoprivrede je biodiverzitet. Očuvanjem biodiverziteta, tj. svih postojećih genotipskih i fenotipskih varijeteta poljoprivredno korisnih vrsta moguće je računati na stabilnost poljoprivrede. Zato se naročito, u okviru očuvanja biodiverziteta, forsira gajenje autohtonih, lokalnih i retkih poljoprivredno korisnih vrsta, širokih adaptabilnih moći, koje su zadrţale reproduktivnu sposobnost i u veoma oskudnim ţivotnim uslovima, i koje su istovremeno opstale i reproduktivne su, bez obzira na potpuno zanemarivanje njihovog postojanja od strane čoveka. To je jedan od dokaza da bi poljoprivreda postojala kao deo ekosistema i onda kada ona ne bi predstavljala jednu od primarnih delatnosti

17

čoveka i izvor odrţivosti humane populacije.

Drugačije rečeno, duţnost nam je da budućim generacijama predamo potpuno očuvano ono što smo i mi nasledili od naših predaka, ali nam je kao bićima na visokom stupnju civilizacije, takoĎe duţnost da što je moguće bolje unapredimo ono za šta naši preci nisu znali da postoji i da ih učinimo dostupnim našim pokoljenjima. Izgleda, kao da nas je priroda upozorila na naš egoistični stav. Izgleda kao da nas priroda opominje da ne trošimo i ono što nam ne treba, kao da nas upozorava da počnemo da razmišljamo o onima koji posle nas nastavljaju ţivot, o onima koji treba da naslede našu planetu. Kao da nas priroda upozorava, da će nas neko, ako nastavimo s ovakvim potrošačkim duhom u odnosu na prirodu, preklinjati što je od nas nasledio pustoš. Jednostavnije rečeno, pred kraj drugog milenijuma, najzad smo shvatili da posle drugog dolazi treći milenijum u koji ponovo treba da uĎe vrsta, koja nije na zavidnom stepenu socijalne organizacije, a zove se

čovek. Pretpostavimo da najviši nivo organizacije moţemo da postignemo samo ako shvatimo da nismo sami na planeti zemlji, da svet u kome ţivimo delimo i sa svim drugim oblicima ţivota i da najverovatnije još uvek nismo spoznali sve meĎusobne veze i koristi koje nam je priroda nametnula u odnosu na bića jednostavnije graĎe i socijalne organizovanosti od one za koju mi smatramo da je najsavršenija. Shvatili smo, najzad, da je poljoprivreda deo ekosistema, kome i sami pripadamo i da se koncept o stabilnoj poljoprivrednoj proizvodnji ne moţe stvarati, ako nam nije stabilna ili odrţiva ţivotna sredina. Zato je odrţivost poljoprivredne proizvodnje moguća samo ako je i globalni ekosistem odrţiv. To je jedan razlog više, koji je okupio eksperte svih naučnih oblasti da stvori plan o stabilnom razvoju svih sistema, svih delatnosti, tj. o stabilnom razvoju čovečanstva.

Biohemijsko inţenjerstvo ima naglasak na inţenjerskom obrazovanju kojim se treba osposobljavati za optimizaciju, kontrolu i rukovoĎenje biotehnološkim procesima. Pored bazičnih predmeta iz oblasti fenomena prenosa, optimizacije, modelovanja i dizajna bioprocesa, studentima je omogućeno da kroz izborne predmete steknu stručna znanja iz metaboličkog i genetičkog inţenjerstva, biosenzora, molekularne dijagnostike, energetske integracije procesa, kao i da ovladaju savremenim bioanalitičkim tehnikama.

Kada je u pitanju ova oblast, u prvi plan su stavljeni biotehnološki postupci proizvodnje biogasa, etanola, metanola, vodonika i biodizela, kao i proizvodnja u integrisanim biotehnološkim sistemima zasnovana na otpadnoj biomasi iz poljoprivrede i industrije. Sutra, ovi stručnjaci pored proizvodne delatnosti, osposobljeni su za rad u projektnim, istraţivačkim i razvojnim organizacijama iz oblasti biohemijskog inţenjerstva i biotehnologije.

Literatura

1. Biočanin, R. Humana ekologija, Farmaceutsko-zdravstveni fakultet u Travniku, Travnik,

2014.

2.Boljevic, M. Biotehnologija za odrţivu budućnost, Balkanska mreţa naučnih novinara i Udruţenja naučnih novinara Crne Gore, Podgorica, 2016.

3.Bonny, S. 1998. Biotechnology and the new information technologies in agriculture: development, prospects, impact and issues. Medit, 9, 1, 3.

4.Boţić, D., Bogdanov, N., Ševarlić, M. (2011): Ekonomika poljoprivrede, Univerzitet u

Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Zemun

5.Deborah, B. Whitman, Genetically Modified Foods: ―Harmful or Helpful?‖, Discovery

Guides c 2000 CSA Released April. 2000.

6.James, C., Krattiger A.F. 1996. Global review of the field testing and commerciallization of transgenic plants, 1986 to 1995: the first decade of crop biotechnology. ISSA Briefs n. 1, ISAAA (International Service for the Acquisition of Agri-Biotech Applications), Ithaca, New York, 31.

7. Jusufranić I., Borojević K , Biočanin R., Kostić B. Menadţment vodnim resursima u mirnodopskom vremenu i u vreme vanrednih situacija, VI BUSINESS INTERNATIONAL SUMMIT, 23-25. jun 2017. Vrnjacka Banja.

8. Jusufranić I., Stefanović S., Brničanin E., Muraspahić M., Biočanin R. Inovacioni zahtevi u sistemu energetske efikasnosti i ekološke bezbednosti proizvoda Zapadnog Balkana, IV Interna-

18

tional Scientific Conference Agrobusiness MAK-2017, Kopaonik, Serbia, 27-28 January 2017.

9.Jusufranić I., Biočanin R. Otpad i odrţivi razvoj, Internaciobnalni univerzitet Travnik, Travnik, 2012.

10.Jusufranić I., Stefanović S., Brničanin E., Muraspahić M., Biočanin R. Inovacioni zahtevi u sistemu energetske efikasnosti i ekološke bezbednosti proizvoda Zapadnog Balkana, IV International Scientific Conference Agrobusiness MAK-2017, Kopaonik, Serbia, 27-28 January 2017

11.Mikkelsen, T.R., Hauser T.P., Bagger Jorgensen R. 1996. The risk of crop transgene spread. Nature, 380, 31.

12.Myhr, Anne Ingeborg;Traavik, Terje, ―Genetically Modified (GM) Crops: Precautionary Science and Conflicts of Interests‖,Journal of Agricultural and Environmental Ethics; 2003; 16,

3;ProQuest Central pg. 227

13.M. Bongyu, G. Billingsley, M. Younis, ―Genetically Modified Foods and Public Health Debate: Designing Risks‖, 2004, Public Administration & Management Volume 13, Number 3,

191-217

14.Pešić, V, Janković, P. 2009. Biotehnology and sustainable agriculture, Facta Unuversitatis, Series: Working and Living Environment Protection, University of Nis, Vol. 6, No 1, 2009 pp. 49 - 54

15.Vučinić, M., Pešić, V., 1997. Manipulacije animalnim i biljnim genomima i genima u poljoprivredi, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 141.

16.Vučinić, M., Pešić, V., 2001, Ekološki aspekti odrţive poljoprivrede, Institut za istraţivanje u poljoprivredi „Srbija―, Beograd, 134.

17.Vučinić, M., Stanimirović Z., Petričević S. 1998b. Citogenetička i molekularno-ge- netička dostignuća u selekciji i poboljšanju proizvodnih karakteristika ţivine. Nauka u ţivinarstvu,

1-2, 319.

International University Travnik, Travnik, Bosnia and Herzegovina

Ibrahim Jusufraniс, Rade Bioсanin, Krstan Borojeviс

INNOVATION REQUIREMENTS IN SUSTAINABLE AGRICULTURE WITH THE APPLICATION OF CONTEMPORARY BIOTECHNOLOGY

Biotechnology involves a number of ways and methods used for the sake of causing changes of biological material, mikroorganism, organisms, animals and plants, or applied to changes caused organic matter in the biological way. Biotechnologies are natural, sustainable and offer solutions to many current problems, such as shortages of energy, food and environmental pollution problems. These processes are based on the use of microorganisms, enzymes, plant and animal cells or their parts, and used to produce a wide range of products to the food, chemical and pharmaceutical industries as bakery, food and fodder yeast, beer, wine, alcohol, organic acids, solvents , vitamins, enzymes, amino acids, polysaccharides, surface active agents, bioinsecticides, biopesticides, bio-fuels, pharmaceutical and diagnostic agents. Insemination of animals naturally or by artificial insemination, also represents a biotechnological procedure, because it causes changes in organic matter biological through (mating or artificial insemination). As the biotechnology used solely for the production of living matter substances used by man, and that the reproduction of its basic characteristics, it is considered that such a living matter it is impossible to exhaust, if provided adequate conditions for its survival in a phase of increased demands for productivity. Genetic engineering, as one of a new generation of biotechnology, he opened the doors of a new era in plant and animal genetics. Biotechnology has become the dominant technology in agriculture at regional and global level, having the capacity to address food insecurity issues and low productivity crops. Nevertheless, as demonstrated by useful biotechnology, the main task depends on how to ensure that farmers adopt them with different controversies and perceptions of the applied. This coauthorical work explores the effects of membership in the cooperation and participation in the decision-making of agricultural innovations in the region. Farmers have become aware of the adopted innovations through cooperatives or rural farms. Intuitively, the spread of biotechnological information through cooperatives will ensure an increase in the level of knowledge and awareness for less time and more returns

Key words: biotechnology, agriculture, biological materials, gene transfer, genetic engineering, sustainable development

International University Travnik, Travnik, Bosnia and Herzegovina

19

УДК 614.8.084:502.5:001.123

Н.А. Северцев МЕТОДОЛОГИЯ СИСТЕМНОЙ БЕЗОПАСНОСТИ: ОСНОВНЫЕ АСПЕКТЫ

В докладе представлены основные аспекты системной безопасности во взаимосвязи с развитием современного технологического общества

Ключевые слова: технологическое общество, системная безопасность, риск, конфликт, устойчивое развитие

Научное направление «Фундаментальные проблемы системной безопасности» в нашей стране создано и развивается трудами таких известных в нашей стране и за рубежом ученых, как академик РАН П.С. Краснощеков (Вычислительный центр им. А.А. Дородницына РАН), член-корреспондент РАН О.М. Алифанов (МАИ), профессор Н.А. Северцев (Вычислительный центр им. А.А. Дородницына РАН), профессор В.Ф. Воскобоев (Академия гражданской защиты МЧС РФ), профессор А.В. Ильичев (ОАО «ВПК «НПО машиностроения), профессор Данилин Н.С. (ОАО «Российские космические системы»), профессор Г.С. Садыхов (МГТУ им. Баумана) и другими видными учеными.

Следует отметить, что если в XX веке целенаправленная деятельность была направлена, в основном, на достижение максимальной эффективности (при этом количественные оценки показателей достижения целей начали применяться после 50-х г.г.), то в XXI веке – в условиях роста народонаселения и развивающимся дефиците всех ресурсов – достижение высокой эффективности необходимо сопровождать соответствующим анализом риска и безопасности. Интересы Человека приобретают первостепенное значение. На смену парадигмы «обеспечение максимальной эффективности» приходит «обеспечение необходимого уровня риска и безопасности Человека при достижении достаточно высокой эффективности». Выполнение новой парадигмы возможно только на основе количественных оценок риска и безопасности жизнедеятельности.

Впоследнее время термин «безопасность» получил очень широкое распространение как при анализе геополитических ситуаций, развития процессов внутри отдельной страны, так и применительно к оценке положения человека в мире. Проблема защиты от многочисленных угроз всего населения земли и отдельного индивидуума выходит на первое место в системе приоритетов человечества, потеснив вечные заботы о повышении производительности труда и создания новых технологий.

Устойчивое развитие общества является одной из основных проблем современности. Учеными мира остро поставлен вопрос о необходимости регулирования жизни и деятельности людей с целью исключения глобальных угроз самому существованию человечества. Отмечается гибельность продолжения свободного развития цивилизации, уже приведшего к разрушению экологического равновесия с возможностью масштабных техногенных аварий, межнациональных конфликтов и терроризма.

Вруках человечества находятся производственные мощности, но они не соизмеримы

сзапасами энергии, находящиеся в атмосфере, мировом океане, на суше. Своими технологическими потенциалами человечество не в силах оказать влияние на развитие природных катаклизмов, а, значит, и управлять ими. Обращение с такими пространствами чрезвычайно опасно по ряду причин:

1. Неструктурированность пространства, в котором размещены рукотворные системы, сужает возможности прогнозирования, предсказуемости его развития, а значит, управления, степень их влияния на последующую эволюцию человечества. В качестве примера неструктурированного пространства можно рассматривать нынешнее положение России, когда не создано правовое пространство, отвечающее новым условиям хозяйствования и положение человека в этих условиях, разорвана экономическая сфера, деформированы моральные, интеллектуальные и этические нормы. Отсюда понятно опасение иностранного капитала уста-

20